Храст

За многе старе народе дрво је било симбол космоса, света који их је окруживао. Дрво, са свеобухватном крошњом, невидљивим кореном и стаблом на чијем се пресеку урезују кругови, непрестано опадање и поновни раст лишћа – шта би друго могло боље да представља непрестано обнављање свега што постоји? Тако су многа дрвета – липа, леска, храст – сматрана светим, била су предмет обожавања. Храст је био је повезан са култом митолошког словенског бога громовника – Перуна. Код храста су се приносиле жртве. И читави гајеви, шуме, имали су религијски значај за давне, прехришћанске претке данашњих Срба. Пошто нису имали храмове, Срби су религијске ритуале вршили у светим гајевима, у којима су подизани кумири, идоли, дрвени кипови измишљених божанастава. Идоли су после примања хришћанства одбачени, али је многима од старих обичаја дат хришћански садржај. Тако је „свето дрво“ – храст, запис, постало дрво у које се урезује, уписује крст. Запис је дрво – заштитник сваког места, под њим се читају молитве, под њим се држе народни зборови и суђења, он „штити од грома“, он се никада не сече. У турско време запис је служио уместо цркве – под њим се служила литургија. И обичају сечења бадњака – гране церовог или храстовог дрвета које се спаљује да би се поново родило – дат је хришћански смисао. У народним обичајима приликом сечења бадњака постоји лично обраћање и извињење дрвету које се сече.