Мирослављево јеванђеље

У средњем веку писало на или на свицима – уроланим тракама пергамента (прерађене коже) – или папира или су, пак, комади истих ових материјала резани и слагани у кодексе – књиге које су исписиване руком. Писање једне књиге је трајало месецима, па и годинама, а одвијало се под светлошћу свећа, углавном у манастирима. Писари су били прави уметници пошто је сваки такав текст био украшаван и минијатурама – сликама. На тај начин су настали неки од старословенских рукописа, ћирилских и глагољских, који су и до данас сачувани. Оригинални рукописи из времена Солунске браће и њихових ученика нису сачувани. Најстарији споменици представљају преписе ових текстова и потичу из XI и XII века. Углавном су то делови из јеванђеља, псалтира, као и збирке различитих молитава. Најзначајнији ћирилични споменик српске писмености потиче с краја XII века. То је Мирослављево јеванђеље, написано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Крај рукописа написао је Григорије Дијак, а он је и украсио рукопис.

ИСТОРИЈА

До 1896. Мирослављево јевађеље се чувало у Хиландару, а данас се чува у Народном музеју у Београду.

ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ

Хумски кнез Мирослав