Ћирилица

Ћирилица је писмо које користи шест словенских језика (српски, руски, украјински, белоруски, бугарски, македонски), као и још неки језици Источне Европе и Азије. Име је добила по светом Ћирилу, брату светог Методија. Света браћа Ћирило и Методије  заслужна су за ширење писмености међу Словенима.

Ћирилица је српско писмо. Њом су писане српске књиге, споменици, гробови, потписиване фреске и иконе у црквама и манастирима. Може се рећи да је „у ћирилици отиснута душа српског народа“. Од свог настанка у давном 9. веку ћирилица је задржала свој облик с тим да су нека слова додавана, а нека нестајала – како се мењао говор. Ћириличним графемама су се дуго обележавале и цифре тако што је одређено слово имало одређену бројну вредност.

Постоје још недовољно истражени трагови постојања неке врсте словенског писма из доба пре примања хришћанства, али право описмењавање Словена, а са њима и Срба, почиње после њиховог уласка у породицу хришћанских народа.

Прво словенско писмо за које се зна направили су грчки православни мисионари, света браћа Ћирило и Методије из Солуна. То прво писмо названо је глагољица и њиме су исписани први преводи црквених богослужбених књига на словенски језик.

После смрти Солунске браће њихови ученици су направили ново писмо – од слова једног типа грчког писма (које се зове уставно) и слова глагољице за оне словенске гласове којих нема у грчком језику. Ово писмо је касније названо ћирилица у част светог Ћирила.

Ћирилица је код православних Словена постепено истиснула глагољицу. Западни Словени, који су потпали под духовно вођство римског папе, примили су латиницу. Временом је латиница међу Словенима истрпела одређене промене због прилагођавања словенским језицима. Ћирилица се такође прилагођавала променама које су настајале издвајањем књижевних језика појединих народа од старословенског језика – првобитног заједничког књижевног језика свих Словена. Код Срба се старословенски мења у српскословенски, а историју српске ћирилице, као посебне подврсте ћирилице, можемо пратити од увођења специфичног слова које се називало ђерв (и изговарало се као ђ, понекад и ћ), што се догодило у XII веку. Модел за ово слово преузет је из глагољице, али је оно у српској ћирилици добило нов, сасвим посебан изглед.

Захваљујући богослужбеној употреби ћирилице, код свих православних Словена дуго се одржала и заједничка црквенословенска азбука.

Ћирилица је имала 43 слова, а временом су због слова која нису имала гласовну подлогу у говору вршени неколики покушаји њене реформе. Један од реформатора ћирилице био је Сава Мркаљ, а за данашњи облик овог писма у Срба заслужан је Вук Стефановић Караџић, који је 1818. почео реформу ћирилице каква се данас користи и која има 30 слова.

У тој реформисаној азбуци, која је и данас у употреби, сваком слову одговара један глас (такво писмо се назива фонетско).

Из историјских разлога код Срба је данас, поред ћирилице, у употреби и латиница, која се после распада заједничке земље јужних Словена, Југославије, назива и „српска латиница“.

Аа Бб Вв Гг Дд Ђђ Ее Жж

Зз Ии Јј Кк Лл Љљ Мм Нн

Њњ Оо Пп Рр Сс Тт Ћћ

Уу Фф Хх Цц Чч Џџ Шш