Коњ

Коњи имају важну улогу као јахаће и теглеће животиње, а због кротке нарави сматрају се великим човековим пријатељима. У домаћим радовима најчешће су се користили, а на неким местима се и данас користе за вучу плугова и покретање долапа, справе за наводњавање усева.

Коњ се сматра бићем велике снаге због крупног тела са великом главом и дугим удовима. Крзно му је густо и најчешће кратко, а на врату, темену и репу има дуге длаке. Коњ може посебно мрдати ушима како би прикупио звукове, а положај ушију јасно указује на његово расположење.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Коњ се у стара времена сматрао животињом која има посебну везу са подземним светом мртвих. Коњ је незаобилазан атрибут јунака.

УМЕТНОСТ

У народној мудрости и уметничким творевинама коњ се доживљава као симбол тешког живота и напорног рада. У песми Долап Милан Ракић идентификује живот коња са моментима човековог посустајања и осећања бесмисла:

Вранче, ти си био пун снаге и воље, / и долап си стари окретао живо,

Тешила те нада да ће бити боље, / млад и снажан ти си слатке снове снив’о.

ИСТОРИЈА

Домаћи коњи су у историји људског рода имали важну улогу као радне животиње. Процењује се да је коњ припитомљен у трећем миленијуму пре Христа, недуго након магарца.

Механизација пољопривреде и ширење аутомобилског саобраћаја потиснули су коришћење коња и магараца. Они се данас у напредним земљама користе у спорту и забави. У неким крајевима света њихово месо се употребљава за људску исхрану.