Његош

Претпоставља се да је Петар II Петровић додатак имену – Његош  преузео од свог стрица, владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, према имену њиховог племена и најужег завичаја. Сâм назив црногорског племена Његуши вероватно потиче од личног имена Његуши од Његуша (основа њего — тежити, његовати).

Мало је личности које су толико значиле за културу свог народа као што је Петар II Петровић Његош (1813–1851), црногорски владар, владика и писац, значио за српски народ, поготово за српски народ у Црној Гори.

Бог га је богато обдарио различитим даровима, као мало кога у српској историји, а за све задатке који су били пред њим и то је једва било довољно.

Рођен је на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат и доцније – као владика Раде.

Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. да га школује и припреми за наследника. Стриц је најпре за наследника спремао Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у манастиру Савина, у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. После стричеве смрти, 1830, Његош се замонашио и примио управу над Црном Гором. У Петроград је отпутовао 1833,, где је хиротонисан за владику.

Пред младим владиком, који је – по традицији – био и световни владар Црне Горе, било је да уведе ред међу често посвађана племена, која су још увек живела по закону крвне освете. Код Срба из Црне Горе били су изражени национална свест и патријархални морал, али и склоност анархији и претераном личном истицању.

Владика Петар је подизао школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез, неопходан за функционисање државе. Због свог књижевног дара  и наочите појаве привлачио је пажњу на свим европским дворовима на којима се појављивао, али то га није навело да се погорди. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима – писао је он. Заиста, код куће су га чекале неслога, побуне, проблем сиромаштва, чак и глад великог дела народа. Забележено је да је сушне 1847. у Трсту зарад  куповине жита продао одликовање добијено од аустријског канцелара.  Разболео се од туберкулозе, од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу.

Није живео дуго, али је много урадио за свој народ. Највише га је задужио оставивши му песничка дела непролазне вредности. Десетак година откако је објавио своје прве младићке песме, у пролеће 1845. Његош као синтезу својих теолошких и уметничких размишљања завршава писање Луче микрокозме, религиозно-филозофског спева о настанку света. Књигу је посветио свом некадашњем учитељу, Сими Милутиновићу. Луча микрокозма је штампана у Београду исте године. Већ следеће, 1846. завршава писање свог најзначајнијег дела,  Горског вијенца, епа о обрачуну Црногораца са потурчењацима с краја XVII века. Генијална Његошева епска драма по много чему подсећа на старе грчке трагедије. Написан народним језиком, у десетерцу, Горски вијенацпредставља праву ризницу мудрости. Срби који су држали до себе, а поготово они из Црне Горе, знали су напамет и читаве делове Његошевог драмског спева, а по моралним мерилима садржаним у Горском вијенцу процењивали су се догађаји и доносиле важне одлуке.

Позната дела су му још и Огледало српско и Лажни цар Шћепан Мали.

Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит’ догори нити свјетлост губи.

Из Горског вијенца