Јунаци

Јунаштво је извршавање подухвата који често нема посебних изгледа да ономе ко га врши, јунаку, донесе личну корист, а садржи и велики ризик губитка. За јуначки подухват је потребна храброст, а храброст није нужно потпуно одсуство страха. Јунаштво је пре способност доношења одлука у тешким околностима и способност њиховог спровођења у дело. Јунаци су одлучни у спровођењу својих одлука и када им је због тога живот угрожен.

Традиције свих светских народа садрже и митове о јунацима, у којима су изражени култ јунаштва и јуначко-витешка философија живота. Култ јунаштва један је од кључних елемената за опстанак сваке, не само националне заједнице. Зато сваки народ памти своје јунаке. У најстаријим временима јунаке су сматрали натприродним бићима, а касније су их бирали за вође.

Историја Срба је била таква да је јунаштво – иначе углавном везано за рат и битке – у српском народу дуго била особина која се највише ценила. Поготово се култ јунаштва дуго чувао код динарског, црногорског дела српског народа. Примјери чојства и јунаштва војводе Марка Миљанова, записани крајем XIX века, чувају незаборавне примере јунаштва брдских ратника, али нас и уче истини да је јунаштво без чојства само дивља снага, да јунаштво постаје морална категорија само онда када је оно чојско, када је човечно, када се ни при најтежим одлукама не огрешује о част. Најкраћа дефиниција чојства и јунаштва била би следећа: Јунаштво је када слабије браниш од јачих; чојство је када слабије браниш од себе.

Срби памте велики број јунака – како историјских личности, тако и јунака из народне књижевности. Можда најчувенији српски јунак јесте Краљевић Марко, за кога историчари не налазе да се одликовао посебним јунаштвом, али су у књижевни лик Краљевића Марка народни уметници уграђивали све оно што су о јунацима мислили. Милош Обилић и његово јунаштво у Косовској бици били су инспирација генерацијама младих Срба који су се борили за слободу. У народним песмама опевани су храбри хајдуци Старина Новак, Старац Вујадин, Мали Радојица. Неки од њих су били историјске личности, а неки су књижевни ликови обликовани према историјским личностима. У периоду ропства није се могло живети без јуначких примера, а изз новијих времена, из времена великих устанака против Турака, сачуване су успомене на јунаке који су дали свој живот за ослобођење Србије. Док има Срба, Васа Чарапић, Стеван Синђелић, Хајдук Вељко и многи други српски јунаци неће бити заборављени. Велико јунаштво Срби су показали и у балканским и светским ратовима у XX веку.

У Првом балканском рату јунаштво Војислава Николајевића је преокренуло ток Кумановске битке, којом је после векова ропства враћено Косово. Из Првог светског рата запамћени су многи: Мајор Гавриловић и браниоци Београда, затим Будимир Давидовић, Василије Скоковић и остали јунаци Солунског фронта, као и жене јунаци попут легендаране Милунке Савић. Било је великих јунака међу Србима и у Другом светском рату, па и у несрећним грађанским ратовима деведесетих година XX века.

О јунаштву Срба сачувани су записи како пријатеља и савезника, тако и непријатеља. Страшни татарски владар Тамерлан је 1402. забележио да нијe видeо бољих јунака „ни у Могулистану, ни у Норeзму, ни у Пeрзији, ни у Армeнији, ни у руској зeмљи на Волги, ни у Индији ни под Багдадом“, а немачки генерал Макензен је јуначким браниоцима Београда 1915. из поштовања подигао споменик.

У Првом светском рату на Солунском фронту  избоден бајонетом на 17 места, заробљен у бодљикавој жици, Будимир Давидовић је нашао снаге да пуца на бугарске војнике који су га опколили. Покушао је да им врати бомбу коју су на њега бацили и остао без десне руке, а затим је смогао снаге да левом руком баци другу бомбу и онесвестио се. Док се опорављао у болници, доживео је не само да по други пут у рату добије највећи српски орден, Карађорђеву звезду, већ и да савезнички, француски гeнeрал Гијом скине са својих груди Ордeн францускe Лeгијeчасти и каже му: „Јуначe, ти вишe нeго ја заслужујeш да носиш ово високо одликовањe. Хиљадили сe такви јунаци!“