Југославија

Славија је назив за словенске просторе; то је одраз тежње панслависта за уједињењем свих Словена у једну земљу, Славију. Отуд и Југославија, јужна Славија – земља Јужних Словена (Југословена) уједињених у једну земљу. Слав- и слов- су два корена истог значења, који се односе на Словене.

Југославија је држава настала после Првог светског рата као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. У састав те прве Југославије ушле су краљевине Србија и Црна Гора и територије Аустроугарске настањене Јужним Словенима.

Идеја о стварању заједничке државе свих јужнословенских народа била је веома жива и развијала се кроз XIX и почетком XX века. Слабљење Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке унеле су наду код словенских народа, незадовољних својим правима у Аустроугарској царевини.

У самој Србији постојале су три идеје о уједињењу Јужних Словена. Прва је говорила о уједињењу Србије и Бугарске; друга је била изражена у Начертанију, документу о намерама српске спољне политике, чији је аутор био Илија Гарашанин, и односила се на стварање југословенске државе; док је трећу заступао Светозар Милетић, и односила се на стварање Балканске федерације. И код Јужних Словена у Аустроугарској постојало је више идеја о уједињењу. Водеће су биле једна која је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустроугарске (чиме би она постала од „двојне“ „тројна“ или „тријалистичка“ монархија), и друга, која је била за стварање независне југословенске државе.

Главни противници југословенског уједињења на политичком пољу су били Аустроугарска, Италија и Ватикан.

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата.

Успешно ратовање Србије на страни савезника омогућило је код великих сила добру преговарачку позицију заговорника уједињења. Договорено је да име будуће заједничке државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена.

На самом крају Првог светског рата Аустроугарска се распала. Срем, Банат, Барања и Бачка су се присајединили Србији; Велика скупштина у Подгорици одлучила је да се династија Петровић-Његош уклони са престола, те да се и Црна Гора присаједини Србији. Затим су се Србији припојиле Босна и Херцеговина. У Загребу је одлучено и да се југословенско подручје Аустроугарске (Држава Словенаца, Хрвата и Срба) уједини са Србијом у нову државу.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, од 1929. Краљевина Југославија, на челу је имала српску династију Карађорђевића. Убиством краља Александра 1934. у Марсеју од стране усташких и бугарских терориста – наговештени су крвави догађаји у Југославији у време Другог светског рата, када је она била расцепкана од стране окупатора. У нацистичкој Независној Држави Хрватској дошло је до геноцида над српским народом. Устанак првенствено Срба, али и других југословенских народа против окупатора и хрватских усташа претворио се у грађански рат између војних одреда оданих краљу Петру Другом – четника и партизана, који су били републиканци и комунистички револуционари. Победили су партизани, које су на крају рата подржавали и Совјети и западни савезници.

После Другог светског рата Југославијом су владали комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом да би после његове смрти дошло до процеса разграђивања, који су врхунац имали у грађанском рату у коме се Југославија распала. Бивше републике које су оформили комунисти одвојиле су се у посебне државе: Словенија, Хрватска и Македонија. Босна и Херцеговина је по Дејтонском мировном споразуму из 1995. постала унија Бошњачко-хрватске федерације и Републике Српске, а Србија и Црна Гора су остале у заједничкој држави – Савезној Републици Југославији. Уставном декларацијом 2003. је створена Државна заједница Србија и Црна Гора, а 2006. Године – после референдума у Црној Гори – државна заједница се распала и Србија и Црна Гора су данас независне републике.

Међуратна химна Југославије састојала се из химни Срба (Боже правде), Хрвата (Лијепа наша домовино) и Словенаца (Напред, заставо славе). После Другог светског рата комунисти су као југословенску химну почели да користе песму Хеј, Словени, која је настала у првој половини XIX века у Словачкој, и дуго је била химна Соколског покрета, обојеног тежњама за културно и политичко уједињење Словена, и то не само оних из Аустроугарске. И Пољска национална химна има скоро исту мелодију. Речи химне Хеј, Словени гласе овако:

Хеј, Словени, јоште живи
Дух наших дедова
Док за народ срце бије
Њихових синова.

Живи, живи дух словенски,
Живеће веков’ма!
Залуд прети понор пакла,
Залуд ватра грома!

Нек’ се сада и над нама
Буром све разнесе!
Стена пуца, дуб се лама,
Земља нек се тресе!

Ми стојимо постојано
Кано клисурине!
Проклет био издајица
Своје домовине!