Цар Душан

Стефан Урош IV Душан, познат и као Душан Силни, средњевековни српски краљ (1331–1345) и први српски цар (1346–1355), син краља Стефана Дечанског, отац цара Уроша (Нејаког), последњег владара из лозе Немањића. Значајно проширио границе српске државе према југу. После освајања великих делова византијске територије прогласио се за цара Срба, Ромеја и Бугара. Познат је и по доношењу законика (Душанов законик), најзначајнијег српског средњевековног правног акта. Душанов Законик је донет у Скопљу 1349. Са каснијим допунама има укупно 201 члан. Настоји да реши најважнија питања у држави. Први чланови су посвећени положају Цркве, а потом правима и обавезама великаша. Судије су дужне да суде по закону, а не у страху од цара. Његова најважнија задужбина био је манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб.

УМЕТНОСТ

Манастир Светих архангела је представљао врхунац српског црквеног градитељства, који је пресудно утицао на настанак и развој моравског стила. Срушен до темеља почетком XVII века, обновљен у ХХ веку.

Призренски патос, како летописци називају мозаични под главне цркве, најлепши је и најпознатији део Душанове задужбине, јединствен на читавом српском простору. Чине га велике мермерне плоче на којима се налазе поља геометријских облика, са представама разних фигура, животиња и геометријски сложених форми.

ГЕОГРАФИЈА

Српско царство је обухватало територију три пута већу од данашње Србије. Душанова највећа освајања погодила су византијске области, тако да је Србија на јужној страни до 1348. већ укључивала читаву Македонију, Албанију, Епир и Тесалију.