Византија

Крајем трећег века центар економског и политичког живота Римског царства преселио се у богатије провинције источног Средоземља. Цар Константин је своје седиште пренео у новоподигнути град Константинопољ (Цариград). Јединствено Римско царство било је подељено 395, а Западно царство је нестало осамдесет година касније. Утицај латинске и римске културе постепено је опадао да би до VII века у Римском царству коначно преовладали грчки језик и хеленистичка култура. Неки историчари ту границу сматрају почетком средњевековне византијске државе. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима – била је цивилизованија и урбанија. Почетком другог миленијума Арапи и Турци Селџуци су у источним пределима учврстили власт сужавајући територију Византије. Цар је тражио помоћ Венеције и папе, али су се договори о хришћанском савезу окончали освајањем Цариграда у крсташком рату. Када су Ромеји повратили власт, Царство је било једва нешто веће од града – државе. Тек два века касније, надирањем османлијских Турака, окончана је дуготрајна опсада Византије.

ЈЕЗИК

Израз Византија је модеран и не би био познат њеним становницима. Домаћи, византијски назив био је Римско царствоРоманија, дакле земља наследница старог Римског царства. Сви постојећи извори говоре о Византинцима као Ромејима. Назив Византија потиче од топонима Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније био подигнут Цариград.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Срби су, као и остали православни народи, своју веру примили од Византије.

УМЕТНОСТ

Византијска уметност се састојала од источњачких и грчко-римских традиција прожетих хришћанским духом. За украшавање грађевина коришћени су фреске и мозаици, који су покривали зидове, подове, сводове и куполе. Византијска иконографија има обрнуту перспективу и другачији начин распореда светлости и сенке, који наглашава аскетску и бестелесну стварност. Српска средњовековна уметност по форми и садржају припада православној византијској уметности.

ГЕОГРАФИЈА

Границе Византије су се мењале кроз векове, али је област њеног утицаја била и далеко ван граница самог царства. Све православне земље сматрале су Византију својим духовним и културним центром.