Царство

Царство / царевина је назив за монархијско државно уређење на чијем челу се налази цар или царица. Царство је, у односу на краљевство, виши појам, па су тако и цареви и царице у рангу изнад краљева и краљица. Други израз за царство је империја.

Срби су мали народ и нису били склони освајањима. У једном кратком периоду историје Срби су ипак имали царство, велику државу која је укључивала и знатне територије других народа поред српског. По освајању великих византијских територија краљ Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара. Српско царство је престало да постоји смрћу Душановог сина и наследника, цара Уроша, децембра 1371.

Већи део историје Срби су провели борећи се за опстанак прикљештени између моћних земаљских царстава. А за српске земље су се борили и освајали је Византијско царство, Бугарско царство, Отоманско царство, Немачко римско царство (Свето римско царство), Аустријско царство. Дуго под влашћу туђинских царстава, Срби су били одани једино вечном Божијем или Небеском Царству. Борећи се против земаљских царстава, Срби су увећавали Царство Божије мученицима за хришћанску веру и светитељима. Није било лако под туђинском влашћу. Из времена робовања потиче вапај из народа препуштеног самовољи разних насилника: „Бог високо, а цар далеко.“

Царство увек као отворени или прикривени циљ имају свеукупност. Царство полази од жеље да се у једној држави обухвате сви народи света – због тога се добар цар у већој или мањој мери труди да, колико може, испуни и жеље оних народа који су под његовом влашћу, а нису његове крви или вере. Појам цара, иако се под царем чешће мисли на туђинског цара, за Србе није нужно негативан. Ипак, у историји је жеља за самосталношћу код Срба превладавала над жељом за припадањем већим уређеним ситемима. Чак је и однос према великим православним царствима, прво Византији, а затим Русији, био двојан. Синовски, братски, пријатељски, али и са израженом жељом да се сачува сопствена посебност.

Срби су дали допринос у рушењу Отоманског царства. У покушају да обухвати и Србију, Аустроугарско царство се распало. Храбро су се борили против Немачког царства. Сукоб са земаљским царствима коштао је Србе много. Уместо да буду по бројности један од већих европских народа, Срби могу само да подсете и себе и друге да су народ са огромним бројем жртава.

Зато се Срби тако упорно подсећају избора светог кнеза Лазара уочи Косовске битке: „Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека.“

Чија сила, онога и царство.

Цару царево, а Богу Божјие навјек и амин.

Цару царево, нама наше.

Царска се не пориче.

Међу ћоравијем – ко има једно око, мећу га за цара.

Ум царује, снага кладе ваља.

Цар над царом увек се нађе.

 

Српске народне пословице