Икона

Скоро свака српска кућа која слави Славу има и икону светитеља ког у Слави прославља. Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је, пре свега, њена улога да повеже онострано, невидљиво са нашим светом. Иконе на тајанствени начин чине заиста присутним оне које представљају.

Поштовање икона у Православној цркви има основ у оваплоћењу Сина Божјег Господа Исуса Христа – рођењу у телу, животу међу људима у одређеном историјском тренутку, смрти и Васкрсењу – што је омогућило и представљање његовог лика на светим сликама, као и лика Пресвете Богородице, а затим и представљање светих који су својим животом постали блиски Христу и постали судеоници будућег Царства Божијег.

ЈЕЗИК

Реч икона је пореклом из грчког језика и значи – слика, лик, приказивање, портрет.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Икона је објекат посебног поштовања и помоћ вернима у молитвеном сусрету са Христом, Богородицом и светитељима, али и „продор“ у овај свет личности које су на њој приказане. Зато су многе иконе у православљу чудотворне, доносе исцељење онима који се светим ликовима обраћају у дубокој и искреној молитви, па чак и делују на историјске догађаје.

Да би била прихваћена у својој богослужбеној улози, икона се у цркви освећује, али и сам чин сликања иконе већ је литургијски чин. Зато се од иконописца очекује да буде уроњен у живот Цркве, да се молитвом припрема за сликање свете слике и да уопште живи хришћанским животом.

УМЕТНОСТ

Иконе се и данас праве (иконопишу) у манастирским и градским иконописачким радионицама. Иконописци се по правилу не потписују на иконама тако да не знамо ко је иконописао сачуване прелепе средњевековне српске иконе. Познат је српски иконописац монах Лонгин из нешто каснијег времена (XVI век).