Задруга

Задруга је специфичан начин живота у заједници, присутан код свих словенских народа, а нарочито код Јужних Словена. Задруга се најдуже одржала на подручјима која су најдуже остала под турском влашћу – у Бугарској (до XIX), Босни и Србији (до почетка XX века). Задруга је сеоска заједница заснована на крвном сродству мушких чланова, и чини је неколико генерација једне или више породица. Најчешће је имала око 30 чланова, али било је и задруга са по 60 душа. Имање је било заједничко и није се делило, сви чланови су заједно радили и трошили заједничка добра. Лична својина се сводила на одећу. Задруга се састојала од неколико кућа – једне веће и неколико околних, у којима су живели млађи брачни парови. Девојка која би се удала напуштала би задругу свога оца и прелазила у мужевљеву задругу. Најважнија питања у задрузи решавана су заједнички, демократским путем – на сабору, збору, скупштини. Задругом је управљао старешина, најчешће старији мушкарац, који је био биран и могао је да буде смењен. Развој новчане привреде и појава индивидуализма, тежње сваког човека да себе и своје потребе ставља у центар, допринели су гашењу задруга.

ЈЕЗИК

Успомена на постојање задруга очувала се у називима оних села који се завршавају на –ивци, -евци, -инци, -ци, -ане, -ене, односно чији се назив указује на припадност неком роду.

ГЕОГРАФИЈА

На територији Црне Горе и Херцеговине дуго је чувана племенска друштвена структура, у којој је више братстава чинило једно племе. Иако је данас основна друштвена јединица породица, још увек се чува солидарност између припадника братства и племена. Кучи, Пипери, Дробњаци, Мораче, Бјелопавлићи, Васојевићи, Требјешани – само су нека од српских племена Старе Црне Горе, Брда и Херцеговине.

ИСТОРИЈА

Термин задруга први пут се јавља код Вука, у његовом Рјечнику. Дотле су у употреби били термини задружна кућавелика кућајака кућакућна дружина, велика породица, братство, браћа