Село

Село на старословенском значи њива, место где се сеје.

Србија је била пољопривредна сељачка земља  како у песми каже –  „земља сељака на брдовитом Балкану“. После Другог светског рата на селу је живело око 83% од укупног становништва Србије. Од тада се сеоско становништво преполовило, а пољопривредом се сада бави само око 10% становништва. Сличан процес се одвијао и у Републици Српској и у Црној Гори.

Многа села удаљена од градова потпуно су напуштена, а у другима су остали само старци. Ипак, има још увек и села која живе пуним животом.

Пољопривреда учествује у укупном друштвеном производу Србије са више од једне трећине, а у последње време се у Србији, Црној Гори и Републици Српској развија и сеоски туризам. Људи долазе да проведу одмор у сеоском домаћинству уживајући у природи и здравој храни, а понеки се, рекреације ради, одлучују и да помало учествују у сеоским радовима.

Иако данас већи део становништва живи у градовима, Срби су вековима живели као сељачки народ. У дугом периоду турског ропства у градовима је живело веома мало Срба.

Вековима је српско село живело тако што је већина пољопривредних послова обављана заједнички. Чувене су биле сеоске мобе, обичај међусобног помагања при зидању куће, при жетви, косидби, берби.

На селу се раније живело у проширеним породичним заједницама – задругама, у којима је упућеност једних на друге и заштићеност људи била много већа него данас.

Још од средњег века села су скоро увек била подизана на месту где постоји пијаћа вода – била то већа река или неки мањи извор. Битна је била и близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и помоћне зграде – штале, амбари, млекари и слично – биле су углавном груписане на мањем простору. Просечно село је бројало око четрдесет кућа, али је било већих и мањих села, збијених и расутих. Обично се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље. Мања група кућа одвојена од главног насеља више километара назива се засеоком, а обично представља зачетак новог села.

Највише се на обрадивим површинама сејала пшеница, јечам, раж и просо. Касније се све више сејао кукуруз, донесен у Европу из Америке. Данас је он и код нас најзаступљенија житарица. Свако сеоско домаћинство је уз саму окућницу или нешто даље од куће обрађивало врт са поврћем. Најзаступљеније врсте поврћа некад су биле црни лук, бели лук, празилук, купус, ротква и репа, а касније су стигле паприке, затим парадајз, кромпир… Велики удео у исхрани имали су сочиво, пасуљ, боб (сличан пасуљу) и грашак. Велике површине под воћем и виноградима биле су некад привилегија властеле и манастира, док се по селима воће углавном гајило само за потребе домаћинства – најчешће крушке, шљиве, трешње, јабуке и дуд.

Поред свега тога, једна земљорадничка породица није могла преживети а да није узгајала нешто стоке. Поједина села, или неке породице, бавиле су се грнчарским, пчеларским, ковачким и тесарским занатом.

Сточари су преко лета живели у катунима/бачијама – сезонским насељима од трошне грађе. Они су били подизани на планинама богатим пашњацима, на висини од преко 1000 метара, у близини планинских извора и врела.

Огромној већини Срба сеоско порекло је сасвим свеже. Сеоски корени сежу углавном само две – три генерације уназад. Село Србе испуњава или дубоким носталгичним емоцијама или покушајима да што пре забораве своје сеоско порекло. Чак се код скоројевића у градовима одомаћила погрдна употреба речи сељак, коју су некада Срби изговарали са поносом. Одбацивање сеоске традиције само осиромашује и обезличује оне који заборавом свог порекла убрзано покушавају да постану грађани света.

Хвали село, а живи у граду.

Народна пословица