Прасе

Мужјак свиње или крмаче је вепар или крмак, вепар за приплод је нераст, младунче је прасе. Сасвим мало прасе је сисанче. Нешто старије је свињче или крме.

Прасе које се лагано окреће на ражњу за Србе је увек био симбол мира и благостања. Прасе се пече у посебним ситуацијама – при великим породичним слављима или на велике празнике. Сама величина прасета одређује и величину групе која се окупља за трпезом. Најчешће је то проширена породица, скуп родбине и најближих пријатеља.

Већа народна славља захтевају и више хране, па се тада обично пече во или неколико волова ако је славље баш масовно.

Ново доба је донело и нови однос према животињама, па се месо обично купује или већ исечено и запаковано или у комадима који нам не дају да наслутимо обрисе животиње од које потиче. Цело прасе на ражњу – то је већ годинама призор који можемо да видимо само у стрипу о Астериксу и Обеликсу или на породичним слављима у Србији. Прасе на ражњу је код Срба добило митско место, постало је не само гастрономски заштитни знак Србије.

Однос према свињама код Срба је условљен тиме да су оне некада биле најважнији извор прихода српске привреде, али и тиме да је Турцима као муслиманима свињско месо било забрањено у исхрани. Јести свињско месо (а вруће прасеће печење је само најделикатеснији облик свињетине) само по себи је Србе одвајало од њихових муслиманских поробљивача. Народ је тада био веома сиромашан и често на ивици глади. Месо је долазило на јеловник тек неколико пута годишње, али кад је долазило – најрадије је дочекивано у облику прасећег печења.

Кад су се Турци повукли из Панонске низије, у пределима изнад Саве и Дунава је остало мало свиња. Важан део трговини Угарске (Мађарске) и Аустрије била је трговина свињама. Потреба за свињама је била све већа, па се, временом, увоз свиња проширио и на Србију. Главни српски трговац свињама био је кнез Милош Обреновић, који је овај посао почео извозом шумадијске свиње. У Србији су се трговци из целе краљевине Мађарске снабдевали свињама. Свиње су се у Србији све више гајиле захваљујући шумама и великој количини храстовог жира, идеалног за исхрану свиња. Тада је и настао израз „жирење свиња“, у смислу това, товљења.

Трговина свињама је још пре Милоша постала основна грана српске спољне трговине, која је у многоме утицала и на избијање Првог српског устанка. Наиме, током осамнаестог века дошло је до једне важне промене у начину бирања кнежева (највиша српска власт у једној области под Турцима). Имућније породице, нарочито оне које су се бавиле узгојем свиња, у многим областима су добијале функцију кнеза. Кнежине су биле територијалне јединице формиране под турском влашћу. У њима је српски народ под Турцима имао своју самоуправу. Састојале су се од мање или веће групе села, а на челу им је стајао изабрани кнез. Кнежеви су, између осталог, обављали скупљање пореза, што је могло да донесе привлачну зараду.

И вођа Првог српског устанка, Карађорђе, после хајдучке каријере постао један од најуспешнијих трговаца свињама у Београдском пашалуку. Обогатио се, бар према тадашњим српским мерилима, захваљујући својим везама у Аустријском царству.

На избијање Првог српскоги устанка знатно је утицала похлепа јањичара и превелики порез на стоку, посебно на свиње. Као зачетници нове српске аристократије, кнежеви су се супротставили јањичарима и тако су догађаји кренули у правцу устанка.

И кроз деветнаести век одгајање и трговина свињама нису престајали да буду једна од најважнијих привредних делатности у Србији. Утолико се може рећи да златно-смеђкасто прасе на ражњу крије и причу о темељима нововековне Србије.