Сир

Реч сир код нас се користи за све производе који се добијају згрушавањем, сирењем млека, али се за тврде жуте сиреве чешће користи реч качкаваљ. Кад Србин каже сир, најчешће мисли на меки бели сир, у кришкама, какав се од давнина прави у свим нашим крајевима. Бели сир може бити крављи, овчји, мешани, или козји, који је посебно цењен. Сир се прави тако што се млеко у лонцу загреје, а онда му се дода сирило (маја), средство за згрушавање. Кад се млеко стегне, и од њега одвоји водњикава сурутка, расече се ножем и стави у цедило од газе. Тако добијен сир зове се груша или груда и он важи као деликатес. Кад се груда у цедилу оцеди, притисне се и остави да стоји, а онда се сир сече на кришке, које се соле и ређају у дрвену качицу. Тако припремљен сир може да стоји и месецима. Најважнија ствар код припреме сира је хигијена, јер само потпуно чист сир може да се одржи. У зависности од дужине стајања, сир може бити млад и стар. Млад сир може бити и неслан, а једна врста белог сира који се припрема без додавања сирила и соли, тако што се груда уситни, јесте швапски сир. Сурутка, остатак од сира је такође јако здрава намирница.

ГЕОГРАФИЈА

Српски бели меки сир у кришкама се прави највише у Поморављу. Чувени су нешто старији, тврђи сиреви: златарски, сјенички, хомољски, влашки. На падинама Златара сваке године одржавају се „Сиријаде“, надметања мајстора у прављењу сира и осталог белог мрса (кајмака, киселог млека, павлаке…) Резерват Засавица код Сремске Митровице јединствен је по производњи скупог сира од магарећег млека.

ИСТОРИЈА

Познато је да се сир правио у Азији неколико хиљада година пре Христа,  у Египту 4000 година пре Христа, а најстарије сликовно писмо о производњи сира потиче из Месопотамије још из 3500-2800 година пре Христа. На Медитерану се сирарство развило преко старих Грка и Римљана. У Србији се сирарство развило у средњем веку (XIII, XIV, XV век), када је наша земља била познати произвођач сира.