Морава

Прво писано помињање реке Мораве сачувано је код старог грчког историчара Херодота. Он је назива Бронгос. Римљани су Мораву звали Margus, вероватно по старом келтском имену. Порекло словенског имена Морава је веома старо и, по неким тумачењима, има везе са опасношћу од воде, а изведено је од имена митолошког паганског божанства. Моравска се зове област у Источној Чешкој око реке Мораве. Ова област је некада била део словенске земље Велике Моравске, која је нестала почетком X века.

Река Морава је кичма Србије, њен крвоток, њена највећа река, опевана у многим песмама. Велика Морава настаје спајањем Јужне и Западне Мораве код града Сталаћа, недалеко од Крушевца, а улива се у Дунав између Смедерева и Костолца.

Око Јужне Мораве су градови Бујановац, Врање, Владичин Хан, Грделица, Лесковац, Ниш, Алексинац. Око Западне – Пожега, Чачак и Краљево, Трстеник и Крушевац, а око Велике Мораве – Параћин, Ћуприја, Јагодина, Свилајнац, Пожаревац, Смедерево.

Плодна долина Велике и Јужне Мораве од памтивека је била један од главних путних праваца на Балкану. Цариградски друм, који овуда пролази као вековна саобраћајна веза Европе и Азије, један је од најважнијих европских путних праваца ка југоистоку. Пре Цариградског друма Римљани су у долини направили Мораве Војни пут (Via militaris). Уз пут су била подигнута многа утврђења и одморишта, а још тридесетих година првог века после Христа био је поплочан каменим плочама.

Вековима су моравском долином пролазиле велике војске са Истока на Запад и са Запада на Исток. Због тога је Србија често бивала опустошена, окупирана. Ко је вама Србима крив кад сте направили кућу на друму – речи су које најбоље описују гледање на српску историју са обе стране Мораве.

Тек у последњих педесетак година Морава је понешто укроћена исправљањем речног корита, па су се проредиле поплаве, које су раније с пролећа биле готово редовне. Као равничарска река, Морава носи велику количину земље и зато је при вишем водостају мутна. Када нечега или некога човек жели да се отараси, користи израз нек га носи мутна Морава.

У прошлим столећима моравска равница је била позната по својим непрегледним шумама. Област изнад Западне и лево од Велике Мораве је по тим шумама и добила назив Шумадија. Путујући почетком XIX века овим крајевима за Цариград, француски песник Ламартин забележио је да путује кроз „океан српских шума“. Данас од великих стабала (грмова) није више ништа остало. Све је претворено у плодне њиве.

Моравом су у старо време пловили бродови од ушћа у Дунав па све до Ћуприје (у римско време звала се Хореум Марги – житница Мораве). Данас је корито реке недовољно дубоко за пловидбу бродова, затрпано земљом, али то не значи да на Морави још увек нема опасних вирова.

Познате су биле и дрвене воденице на Морави – моравке, којих данас скоро да и нема.

После смрти цара Уроша, под кнезом Лазаром Хребељановићем се у сливу Мораве развила такозвана моравска Србија. У уметности се тада појавила и моравска школа, иза које су остали прелепи манастири Раваница, Љубостиња, Манасија, Каленић, Копорин и црква Лазарица у Лазаревом Крушевцу.

„Ој, Мораво, моје село равно,
Кад си равно, што си водоплавно!
Киша паде, те Морава дође,
Те поплави моје село равно,
А у селу Јованове дворе,
И у двору Јованову љубу.“

(текст популарне народне песме)