Манастири

Реч манастир долази од грчке речи монастирион – усамљено утврђење. Монос на грчком значи једансâм, а глагол стиризо – утврдити. Правилније би било монастир, што се некад користило, али се усталило – манастир. У првом Вуковом Рјечнику као реч за насеобину монаха или калуђера стајала је још „неправилнија обрада“ грчке речи – намастир.

Манастир  је место где се живи монашким животом – у подвигу, посту, молитви, врлини, послушности и сиромаштву.

Прва места у којима су живели они који су одлазили из света да би се у потпуности посветили молитви Богу биле су неприступачне пећине и пуста места подесна за усамљеност и молитву. Број оних који су желели да тако служе Богу временом се увећао. Поред искуснијих монаха, сакупљао се већи број новопридошлих, због чега је било потребно саградити цркву у којој ће се заједнички молити и служити свету литургија, као и келије (собе) за монахе. Црква је била обично у средини, а у круг око цркве су зидане зграде у којима су живели монаси. Зграде су биле ограђене зидом. Ови зидови су били и заштита манастира од гусара, лопова, разбојника и осталих.

Манастири морају бити или мушки или женски, нема мешовитих манастира. Поред поста, молитве, свакодневног богослужења у храму и молитвеног правила у келији (свакодневног низа молитава које један монах испуњава), монаси у манастирима имају и „послушање“, тј. баве се економијом, разним занатима, сликарством, иконописањем.

Манастири су на Балканском полуострву постојали и пре доласка Срба. Срби су их после преласка у хришћанство прихватили, тако да су обнављани стари византијски манастири и подизани нови.

Српски владари и великаши нису жалили новца и труда за подизање манастира и за старање о њиховом осликавању и украшавању.

Већина царских манастира (манастира које су подизали владари) имала је у своме власништву по неколико заселака, села, па и целих области. У манастирима је живело и по неколико стотина монаха. Углед ових манастира се повећавао и тиме што су у њима као калуђери живели и многи бивши владаоци, као и властела.

И у средњем веку, а поготово у вековима робовања под Турцима, манастири су за Србе били центар духовног и културног живота, науке и писмености. Они су били и центри молитве, школе и болнице, али и центри око којих се народ сабирао на велике празнике да се дружи у весељу, па и да донесе значајне одлуке.

Српски манастири су били и остали циљ ходочашћа многих путника.

Збор зборила господа хришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
„Боже мили, чуда великога!
Куд се ђеде цар-Немање благо,
Седам кула гроша и дуката?“
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи хришћанској:
„Ој Бога вам, господо хришћанска!
Не говор’те о мом родитељу,
Не говор’те, не гријеш’те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке, ни на буздоване,
Ни на сабље, ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на рахтове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна српска манастира:
– Једну бабо саградио цркву:
Б’јел Вилиндар насред Горе свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св’јета као и овога;
– Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци заду-бину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ њојзи поје летурђија
Оног св’јета као и овога;
– Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ и њему поје летурђија
Оног св’јета као и овога.“

Из српске народне песме Свети Саво