Краљевић Марко

Широм Балкана Марко је оставио траг и у именима географских појмова. Најпознатији су Марков град или Маркове куле, односно Прилепски град, средњовековна тврђава изнад Прилепа у Македонији и Марковокале, тврђава – средњовековни историјски споменик који се налази на југу Србије 4,5 километра северно од Врања. Марков манастир је стари српски манастир посвећен светом Димитрију који се налази 18 километара јужно од Скопља, чију је изградњу започео Марков отац Вукашин, а завршио га је Марко око 1372.

Краљевић Марко је највећи јунак у српском уметничком памћењу. Иако као историјска личност није имао великих заслуга, народни уметници су у многобројним песмама баш њему приписали појачане и добре, али и лоше српске народне особине. Марко је највећи и најјачи. Он у низу предања с лакоћом чупа дрвеће, подиже непомерљиво камење, цеди суву дреновину, сабљом пресеца стене. Од земље коју отреса са својих опанака настају читава брда.

Син краља Вукашина Мрњавчевића, савладара српског цара Уроша, и Јевросиме, сестре у песмама такође опеваног српског јунака војводе Момчила, Марко је био предодређен за наследника српског престола. Добио је титулу млади краљ и – да Турци нису кренули у освајање Балкана – постао би наследник српског царског престола.

Пошто су 1371. на реци Марици (у данашњој Бугарској) Турци поразили српску војску и погубили краља Вукашина и његовог брата Угљешу, Марко постаје турски вазал.

У народним песмама Марко живи као слободни путујући витез. Штити потлачене и понижене, руши силнике, другује са јунацима и вилама. Признаје врховну власт турског султана, али му се често и противи. Праведно суди у споровима у које је укључена његова породица и уме да призна да је наишао на бољег јунака од себе. Не раздваја се од свог коња Шарца и свог „шестоперог“ буздована, од којег сви стрепе. Синовски је одан својој мајци Јевросими, али никако да се ожени и смири у свом граду Прилепу (садашња БЈР Македонија). Инати се, заподева свађе и двобоје, надмеће се са другим јунацима, учи неправедне памети, без прекида скита по балканским шумама и горама.

Историјски Марко Мрњавчевић пострадао је 1395. у бици на Ровинама борећи се на турској страни против влашког војводе Мирче. Остало је забележено да је пред саму битку рекао: Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.

Краљевић Марко у народној песми није пострадао од људске руке, већ је умро природном смрћу. Сахрањен је на Светој Гори „без белега“ – да се душмани не свете мртвом јунаку.

Неки од народних уметника нису могли да се помире са Марковом смрћу и оставили су га живим до дана данашњег. Кажу: Бог је некаквијем чудним начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе.

И заиста се чини као да је Краљевић Марко још увек жив – у епској поезији и баладама, али и у историјским и митским предањима; помињу га пословице и изреке, па чак и шаљиве приче. Осим у српску традицију, ушао је и у усмену традицију свих јужнословенских, па и осталих балканских народа.

ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА

Вино пије Краљевићу Марко
Са старицом Јевросимом мајком,
А кад су се напојили вина,
Мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
Остани се, синко, четовања,
Јер зло доба донијети неће,
А старој се досадило мајци
Све перући крваве хаљине!
Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине,
Те сиј, синко, шеницу бјелицу,
Те ти храни и мене и себе.“
То је Марко послушао мајку:
Он узима рало и волове;
Ал’ не оре брда и долине,
Већ он оре цареве друмове.

Отуд иду Турци јањичари,
Они носе три товара блага,
Па говоре Краљевићу Марку:
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“
„Море, Марко, не ори друмова!“
– „Море, Турци, не газ’те орања!“

А када се Марку досадило,
Диже Марко рало и волове,
Те он поби турке јањичаре;
Пак узима три товара блага,
Однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао!“