Коло

Коло је прасловенска реч и у истом се облику налази у свим словенским језицима.

Коло је старо име за точаккругколут, а у преносном смислу означава и групу људи здружену неком везом, скуп књига неког издавача који се штампа у одређеном размаку, такмичења, утакмице у различитим спортовима која се понављају у одређеном размаку. Постоји и струјно коло, али најпознатије значење речи коло је – облик народне игре (ланац играча који се држе за руке и чине круг или низ), група особа која учествује у игри, а некада се тако називао и јавни скуп на коме се игра, игранка.

У источним крајевима Балканског полуострва за игру коло употребљавају се термини оро и хоро, и то код Македонаца и Бугара, али и код Срба (у јужној Србији) и Црногораца. Хоро и оро долазе од исте грчке речи хорос, која значи скуп људиигранкаигра.

Може се слободно рећи да је српска национална игра – коло. Где год да се код Срба нешто слави, на крају се заигра коло. У колу се игра тако што су – држећи се једни других – сви повезани у један ланац, сви чине једну целину, све носи исти ритам. Игра се у круг, али се ланац често и прекида како да би се допунио новим придруженим играчима, па коло постаје све веће, или да би ланац играча вијугао кроз простор предвођен првим играчем – коловођом. Коловођа води, усмерава коло, па је његова улога у колу посебно истакнута, а значајан је и играч на крају ланца – кец. Коловође постају они који то заслужују као најбољи играчи или им то следује као обавеза према неком од народних обичаја (зависи уз које се славље коло игра).

Постоје и „нема“ кола, која се играју без музике (без свирке или певања, али се на неки други начин „даје ритам“), а уобичајено је да се коло игра на/уз музику. Осим песме, игру је некад пратила свирка старих инструмената – фруле, дудука (пастирски дувачки инструмент налик фрули), гајди (дувачки инструмент од мешине), кавала (стари дувачки инструмент), гоча или тапана (врста бубња), а у новије време хармонике, дувачких и гудачких оркестара.

Коло играло и пре примања хришћанства, а није чудо да су га православни Срби задржали као своју националну игру. Коло се некада играло и код цркве, и на ратишту, и на свадбама и при другим народним радовањима. Коло је у животу Срба било толико важно да су неки српску заједницу описивали као коло око Цркве.

Коло најбоље одражава дух хришћанске заједнице, где је све нераскидива целина, где је заједница највиша вредност, али тако да личне особености нису угушене. У колу сви гледају једни друге, упућени су на оне до себе, али у начин играња свако уноси и неку своју посебност.

Музички ритмови кола и начин игре су различити у различитим српским крајевима. Скоро сваки крај у коме су Срби живели има и своје посебно коло: моравско коло – моравац, чачанка, ужичко, банатско, бачко, сремско… А, опет, све је то једно коло. У колу играју сви, и мушко и женско – од деце до стараца. Неко игра боље, неко горе, али то колу не смета.

Коло је – као игра у којој се огледа животна радост и снага заједнице – у 19. веку полако почело да уступа пред европским играма које су стигле у вароши и варошице Србије.  У њима су се одржавали балови европског типа, са репертоаром који је потпуно одговарао тадашњем градском укусу: играли су се валцери, мазурке, полонезе, али и Краљевско колоСрбијанкаКукуњеште. Градска средина је постепено утицала и на сеоску, па су се и игранке и у селима промениле. Коло је ипак преживело све утицаје са стране и данас се игра – кад је највеселије. Коло може бити безгранично, у коло су позвани сви – и Срби и сви остали!

Хајд’ у коло,
ко ће ту да дрема…
Коло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено –
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!

И ви други, тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!

(Коло из Ђачког растанка Бранка Радичевића)