Вила

Реч вила потиче из старог словенског језика и означава женско митско биће које живи у природи. Данас у том облику постоји у језицима балканских Словена – у српском, хрватском, бугарском и словеначком. Порекло значења речи је лудостнеобузданост. Постоји и глагол виленити – махнитати, необуздано се понашати и придев виловит – плаховит, брз. Много српских географских и ботаничких термина везано је за виле: Вилине воде, Вилин извор, Вилина Влас, Вилине водице, Вилино корито, Вилин град, Вилина река, Вилино врело,  Вилина страна, Вилина пећина, Вилино брдо, Вилино коло, Вилиште, Виљац, Вилињак, Вилуса, Виловица, Вилово, али и вилин коњиц, вилино сито, вилина косица, вилине власи, …

Доласком на Балкан словенска племена, међу којима су били и Срби, донела су и своја веровања. Српски владари су брзо примили хришћанство, па су ова стара веровања замењена хришћанском вером, али су у неком виду, кроз народне обичаје, а поготово кроз народну књижевност, песме и приповетке, опстала и до данас.

Као пагани, многобошци, Срби су веровали у мноштво богова и митолошких бића. Свет је за њих био станиште многих демона – природе, судбине, болести, домаћих демона – али и људи демонских особина. Нека од ових бића из колективне словенске маште су: лесник, шумска мајка, водењак, русалке, ала, змај, чума, змија чуваркућа, вампир, вештица, мора, ветровњак, караконџула. Посебно место међу овим чудноватим бићима, која најчешће нису нимало пријатељски настројена према људима, заузимале су виле.

Виле су најпознатија и најраспрострањенија митска бића српских предања. Још код Прокопија, византијског историчара из VI века, налазимо податак да су Словени поштовали нимфе (грчки назив за виле). Виле су, под разним именима, познате свим европским народима, а о распрострањености нашег веровања у виле говоре и многе народне песме у којима се помиње двострука природа вила – оне су помагачи људи, али и њихови непријатељи.

О вилама нам најсажетије, у Рјечнику, говори Вук: „Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена и дугачке низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником неће зла учинити докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло, или на вечеру, или другачије како), а када их ко увриједи, онда га различито наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или обје руке, те одмах умре.“

Планинкиње, загоркиње, нагоркиње, облакиње, језеркиње – све су то виле. Посебно воле да се састају око планинских извора, а у песми и игри немају такмаца. Рађају се из росе, а њихово млеко је чудотворно. Виле су задојиле многе јунаке наше епике (сетимо се Краљевића Марка), чиме су постале њихове сроднице и заштитнице. Пошто су виле женског пола, љубавнике бирају међу људима, лепим, здравим, и снажним. Најчешће су то пастири. Вила се може и удати за човека, али само ако јој он сакрије окриље. Виле су крилате, а окриље је некакав вео, покривач за крила, који су виле скидале кад би се купале. У вилиној коси – „златној“ или „русој“ (риђој) – крила се њихова снага, па нису смеле изгубити ни влас. Чак и такве лепотице као што су виле морале су имати понеки недостатак –уместо стопала имале су копита или папке, а око себе су шириле непријатан задах (!),  али јао ономе ко би се у ово уверио и, још горе, открио тајну! Вилина сујета дошла би му главе.

Најпознатија међу српским вилама је вила Равијојла из народних песама, са којом су пили вино, али имали и великих проблема и такви јунаци као што су Краљевић Марко и Милош Обилић.

Војску купи од Сибиња Јанко,
Па је води на игриште равно,
На игриште ђе играју виле.
Док га вила из облака викну:
»Бог т’ убио од Сибиња Јанко!
Јер ти пењеш свилена чадора,
По игришту ђе играју виле?
Макни војску са игришта мога,
Кунем ти се и вјеру ти дајем!
Кајаћеш се, кад ме не послушаш,
Јер ћу твоју силу уломити,
Коњ’ма ћу ти траву отровати,
На јунаке болест натурити,
Главобољу, љуту срдобољу,
Сва ће твоја изгинути војска
А тебе ће Турци ухватити;
Колико је на свијету мука
На сваке ће тебе ударити,
У мукам’ ћеш испустити душу.«

 

Из српске народне песме Сибињанин Јанко с вилом