Сеоска слава

Свака црква и манастир имају своју славу, коју једном годишње прослављају са својим парохијанима. То је истовремено и црквена и месна – сеоска слава.

Сеоске или градске славе представљају прослављање успомене оног светитеља кога су за свога заштитника изабрала поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали становници тога места, па га прослављају у знак захвалности за срећно отклањање опасности и невоље (као што су, на пример, болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве и остале временске непогоде). Тог дана се иде кроз поља (у селу) или главним улицама – са литијом, молитвеном поворком у којој се носи крст, иконе и црквени барјаци.

Нека села празнују један дан као успомену на неки догађај који је селу донео несрећу (поплава, пожар, помор, гром итд) То празновање се зове заветина.

На дан славе поред цркве или манастира се прави и сабор или вашар. Понегде он траје два или више дана.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

За светковање сеоске славе везује се и поштовање светог дрвета – записа, које води порекло још из паганске словенске религије. Запис је старо дрво, обично храст, у који се урезује крст или се њега качи икона. У старини је свако место имало свој запис, понекад чак и сваки род. Запис се никада не сече. Саставни део славске литије представља и читање молитава код записа.

ГЕОГРАФИЈА

Скоро свако село и град у Србији имају своју славу.

ИСТОРИЈА

Обичај постоји од најранијих времена, од када су Срби примили хришћанство.