Бадњак

Грана храста или цера коју домаћин породице на Бадњи дан уноси у кућу. На Бадње вече бадњак се запали на огњишту. У граду је незгодно запалити цео бадњак, па се може запалити само гранчица. Пламен бадњака преображава Стари завет, али и паганску религију предака, у светлост Новог завета.

ВЕРА И ОБИЧАЈИ

Дан уочи Божића, 6.јануар, зове се Бадњи дан, а ноћ која следи – Бадње вече. То је због тога што се тог дана и вечери не спава, него бди у ишчекивању најсвечанијег тренутка у људској историји. Бадње вече је крај Божићног поста и врхунац ишчекивања доласка Спаситеља. У атмосфери радосне тишине, Црква се припрема да дочека Богомладенца. Верници добијају освећене бадњаке, које односе својим кућама. Бадњак се, пошто се унесе у кућу, запали – као што су некада пастири у Витлејему донели  грање и наложили га да огреју новорођеног Христа и Богородицу. У куће се на Бадње вече уноси и слама – као она слама у јаслама у пећини у којој се Христос родио. И онда се цела породица око јасли, крај бадњака, за још увек посном трпезом, сакупља и ишчекује.

Два дана уочи Божића, 5, јануара је Туциндан. На Туциндан се припрема божићно печење. Као што свет почиње да наслућује скори долазак новорођеног Младенца, тако и чланови сваког дома, испошћени четрдесетодневним постом, наслућују мирис празничне трпезе. На Туциндан се на селу и данас коље прасе, јагње, а понегде ћурка, гуска или кокош. У граду се, једноставно, оде у – месару.

ИСТОРИЈА

Овај обичај код Срба  је веома стар, још из прехришћанских времена, али у Цркви је добио прави смисао.