За већину синоним за роштиљ су – ћевапи. Ћевапчићи – како им тепају у Лесковцу. Ћевап је јело од млевеног меса обликованог у мале ваљке и испеченог на роштиљу. Уз мање разлике у величини и врсти меса од кога се прави, ћевап је присутан у свим крајевима Балкана, а нарочито у крајевима бивше Југославије којима су некада владали Турци. Добри ћевапи се припремају непосредно пре печења. За обликовање се користи посебан левак. Пеку се на добро очишћеном роштиљу, н�� ћумуру од буковог или храстовог дрвета. За време печења треба их окретати и пазити да се не препеку. Печени су када добију светлоокер боју, када су компактни и еластични. Лесковачки ћевап дугачак је 5 cm, свега за 1 cm дужи од босанског ћевапа; у Србији се могу наћи и ћевапи од 10 cm, док бугарски и румунски ћевапи достижу рекордних 15 cm. Ћевапи се у Македонији праве од мешаног говеђег и свињског меса, док Грчки суцукаки – поред свињетине и говедине – садрже и јагњетину.
Језик
Реч ћевап је турцизам (kebab – на комадиће исецкано месо). Киоск у коме се продају ћевапи зове се ћевабџиница, а мајстор који прави ћевапе је ћевабџија.
Историја
По сведочењу Бранислава Нушића, ћевапи су пре него политика ујединили три народа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Нушић такође приповеда да су први ћевапи у Београд стигли 60-тих година XIX века, и то најпре у кафану Код Танаска Рајића на Великој пијаци. Око ове кафане убрзо је никао низ ћевабџиница, а газда кафане, Живко, толико се обогатио од ћевапа да је у свом крају сазидао цркву.
