За већину синоним за роштиљ су – ћевапи. Ћевапчићи – како им тепају у Лесковцу. Ћевап је јело од млевеног меса обликованог у мале ваљке и испеченог на роштиљу. Уз мање разлике у величини и врсти меса од кога се прави, ћевап је присутан у свим крајевима Балкана, а нарочито у крајевима бивше Југославије којима су некада владали Турци. Добри ћевапи се припремају непосредно пре печења. За обликовање се користи посебан левак. Пеку се на добро очишћеном роштиљу, на ћумуру од буковог или храстовог дрвета. За време печења треба их окретати и пазити да се не препеку. Печени су када добију светлоокер боју, када су компактни и еластични. Лесковачки ћевап дугачак је 5 cm, свега за 1 cm дужи од босанског ћевапа; у Србији се могу наћи и ћевапи од 10 cm, док бугарски и румунски ћевапи достижу рекордних 15 cm. Ћевапи се у Македонији праве од мешаног говеђег и свињског меса, док Грчки суцукаки – поред свињетине и говедине – садрже и јагњетину.
Језик
Реч ћевап је турцизам (kebab – на комадиће исецкано месо). Киоск у коме се продају ћевапи зове се ћевабџиница, а мајстор који прави ћевапе је ћевабџија.
Историја
По сведочењу Бранислава Нушића, ћевапи су пре него политика ујединили три народа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Нушић такође приповеда да су први ћевапи у Београд стигли 60-тих година XIX века, и то најпре у кафану Код Танаска Рајића на Великој пијаци. Око ове кафане убрзо је никао низ ћевабџиница, а газда кафане, Живко, толико се обогатио од ћевапа да је у свом крају сазидао цркву.
